четвртак, 30. јун 2011.

ЧЕТНИЧКИ ВИДОВДАН 2011.год


Четници са председником Централне Отаџбинске управе УРП Јовом Вукељићем и председницима Равногорских покрета Отаџбине Српске Душаном Сладојевићем и Братиславом Живковићем (Четнички покрет) присуствовали су обележавању Видовдана у Грачаници и на Косову пољу на Газиместану.



Четници су дошли из више праваца и са више превоза нас 100-тинак а највише проблема је имао аутобус који је кренуо из Крушевца преко Мердара. На самом административном прелазу предс. ЦОУ Јови Вукељићу није било дозвољено да уђе на Космет. После дужег задржавања нашег аутобуса ми смо кренули даље и знали смо да ће бити још проблема у путу. 

Ни 5 километра после, зауставила нас је косовска полиција и наплатила нам казну од 35 евра јер аутобус није држао довољно велико растојанје од кола. Када је возач рекао да је растојање било више од 50 метара, полицајац је рекао да је на Косову прописано да мора да растојање буде 150 метара. наравно сви смо знали да је у питању само задржавање и малтретирање. Паре није хтео да узме не лицу места већ смо морали да одемо до Подујева платимо у банку и вратимо се по документа.

Наплата казне за не држање растојања од 1150 метара по шипатрским правилима

Стигли смо некао у Грачаницу одслушали службу и пресекли Славски Колач у Цркви. 

Аутобус из Крушевца је коначно у Грачаницу после близу 6 сати пута





















Већ на поласку из Грачанице Братислава Живковића зауставио је полицајац Косовске полиције (КПС) и наговестио му да би могао бити ухапшен због униформе и четничких облежја. Братислав му је одговорио да га нико није ухапсио ни прошле године, неће ни ове а ни следећих година и ушао у аутобус. Полицајац је иначе био командир полицијске станице у Грачаници и Србин.

Кренули смо на Газиместан и када смо стигли постројили смо се на путу, на скретању ка споменику. Тада нам је дошао један човек, Србин, да нас упозори да не можемо у униформама да кренемо јер РОСУ (специјална шиптарска полиција) нас неће пустити тако да одемо горе. Гледање је било једно 10-ак минута јер сми били постројени једни наспрам других. Онда је Б. Живковић командовао да се униформе скину и остане у цивилки или четничким мајцама ко је имао.






На самом Газиместану када смо стигли Б. Живковић је командовао да се униформе поново обуку. Народ нам је аплаудирао и прихватио са одушевљењем. Сви су желели да се сликају са нам и имају једну лепу успомену са Газиместана.


Са газиместана смо се поново вратили у Грачаницу да би присуствовали Крсној Слави овог нашег Обора, који је спремио прелеп ручак донацијом својих чланова и донацијом  Равногорског покрета Србије Региона Норвешке.

Ломљење Косовске погаче





По завршетку Славског ручка и нашем одласку, горе поменути полицајац Србин је ухапсио председника у Грачаници и нашег брата четника из Норвешке. Био је бесан и жалио се да није смео да нас све ухапси од једном јер га је било страх али ће сада по Грачаници хапсити једног по једног јер смо ширили међунационалну мржњу носећи четничке мајце и шајкаче а то је по "њиховом" закону униформа. Браћа су одведена у затвор пуштена су сутра дан са изреченим казнама затвора од по месец дана.

Братислав Живковић је био на Космету са својом породицом



Браћо и сестре, видимо се следеће године поново, али надамо се у ослобођеном Косову и Метохији.

четник
Стеван Вукојевић

понедељак, 6. јун 2011.

ЗЛОЧИНИ ЦРНАЦА НАЦИСТА У СРБИЈИ

Пошао сам са др. Павлом Милошевићем на Равну Гору. Један наш заједнички познаник упознао нас са једним симпатичним погрбљеним чичицом из околине Косјерића. Поче старац, додуше прилично неповезано да нам приповеда о ратним догађајима у околини Косјерића, Сечереке и Пожеге. На крају започе причу да је у његовом селу био релативно подношљив живот све до 1944. када су дошли црнци у немачким униформама.

Пре неколико месеци тражећи податке о немачким ратним злочинима, обратио сам се за помоћ др.Ђорђу Лопичићу. Добио сам судске записнике и прелиставајући оптужбе на моје изненађење пронађох оптужницу против неког немачког мајора команданта 845 црначко-арапског батаљона који је направио незапамћене злочине у Србији дуж комуникације Ужице-Пожега-Косјерић. Старац је говорио управо о овим злочинима а ја му нисам веровао. Грешна ми душа. Сада осећам благу кривицу што нисам пажљивије послушао и забележио ово драгоцено сведочанство. Враћам дуг овој честитој старини скраћеним текстом судског процеса вођеног 17.јула 1948. године у Војном суду у Крагујевцу.

Војни суд у Крагујевцу, у већу састављеном од капетана Радивоја Миливојевића као председника и судија капетана Бранка Стефановића и поручника Николе Божића у кривичном предмету против мајора немачке војске Херман Фридрих-Паула а на основу сведочанстава, признате кривице и доказног материјала донела пресуду којом се оптужени осуђује на смрт стрељањем.

Оптужени немачки мајор био је командант 845 црначко-арапског батаљона 104. ловачке дивизије. Батаљон се осталом немачком војском 1944. године повлачио из Грчке а људство је било састављено од Арапа и црнаца из разних крајева Арабије и Африке и Немаца који су чинили командни кадар. Већина арапа и црнаца су раније били припадници француске Легије странаца. До уласка у Југославију батаљон био самосталан. Дошао је из Грчке преко Ђевђелије и Скопља возом до Краљева. У Чачку је 3.новембра 1944. ушао у састав 104.ловачке дивизије. 
 
У новембру и децембру 1944.године батаљон је дислоциран на сектор Дубоко-Пониковица-Лелићи-Каран-Добри До-Гостиница-Бјелотићи као заштита главне комунијације Пожега-Ужице-Косјерић. 
 





















У циљу наводне одмазде а најчешће без икаквог повода овај батаљон је починио читав низ стравичних злочина над становницима ужичког и пожешког среза. Почетком децембра 1944.године војници овог батаљона поубијали су код својих кућа већу групу цивила у селима Лелићи, Бјелотић и Пониквице у ужичком срезу и у селу Засеље у пожешком. Истог месеца похапсили су и спровели у Ужице, а потом у интернацију велику групу цивила из села Лелићи, Каран. Гостиница, Пониквице, Каменице и Дубока. Већина интернираних лица помрла је од глади и мучења у нацистичким логорима. У селу Лелићи зликовци из овог батаљона извршили су масовна и посебно свирепа силовања жена и девојака.

 




















Цивили су злостављани на најсуровији начин а од последица пребијања, сакаћења и мучења велики број људи никада се није опоравио и остали су трајни инвалиди, без руку и ногу. Опљачкана су и попаљена многа домаћинства а све вредније ствари, алатке и опрема за пољопривреду одношене су или намерно уништаване. Овакав нечувени облик повојниченог бандитизма није био запамћен у овим крајевима.
Мајор Роберт Борхард, Јеврејин, официр у Вермахту
полујевреј А.Хитлер

Батаљон је због општег повлачења немачких трупа после непуна два месеца, средином децембра, напустио ове просторе и преко Вишеграда и Сарајева стигао на Сремски фронт. Маја 1945. по капитуацији немачке војске, командант овог злогласног батаљона мајор Фридрих-Паул је заробљен код Загреба и спроведен у заробљенички логор код Зрењанина. Каснијим утврђивањем идентитета и почињених злочина обављено је суђење у Војном суду у Крагујевцу. 

текст написао Војвода Бранко Бане Јевтић



Као прилог тексту додајемо још слика "чистих аријеваца" војника Вермархта: Индонежана, Индијаца, Ирачана, Кинеза ...








































Арапи
Један "ЕЛИТНИ" припадник немачког рајха - љотићевац, Србија